Биљана Вукајловић Ристић

Самостални ликовни уметник, књижевница, дизајнер.       

 

Биљана  Вукајловић Ристић рођена је 27.5. 1967  у Невесињу. Основну и средњу школу завршила је у Невесињу. Машински факултет студирала у Мостару .

Живи и ствара у Новом Саду.

Више од три деценије дружи се са кистом и палетом.

Дизајн и ликовно решење за  књиге : ”Приче из животног џепа”  Косе Вукајловић “,”На пртинама старине”, “Ослобођене ријечи “  Момчила Голијанина ,  ”Песме “ Милана Ненадића,  ”Моји разговорници”  Миленка  Стојичића, ”Кораци изнад тишине “ Јелене Вранковић, “Дахом ти име пишем“  Жељка Тепавчевића, „Тајна ракијског казана“, Жељка Кувача, „Правописни приручник српскога језика „  Бранислава Уљаревића,  „Дуња“, Васиљке Марић, „ Невесиње и вијек од великог рата“ групе аутора Братства Шиповаца,  „У свјетлу ријечи“  Момчила Голијанина , „Између камена и неба“ Велибора Шиповца, „ Још  нам је само небо исто“, Радмиле Караћ, „Свето и небеско“, „Прогон“ Велибора Шиповца, “Банатски дамари“ Милорада Куљића као и њене сопствене књиге , монографија“… од сна до јаве…“ , књига о устаницима Невесињске пушке 1875 „Хероји Херцеговине“,  збирке песама  „Огледало од капи“, „Сенке и снови“  носе њен потпис.

Филм “Стара Херцеговина” у форми  дигипака  који прати и буклет са преводом на три језика , немачки, енглески и руски такође  носе њен  дизајнерски потпис.

 

Члан је  Матице српске, члан  Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске.

Оснивач је и председник Ликовне групе АлБи-арт, Нови  Сад.

Оснивач је и председник Удружења књижевника  Културни круг Невесиње, Нови Сад.

 

Самосталне изложбе:

-Невесиње, јануар 2002. г.

-Нови Сад ,јануар 2003. г.

-Сомбор, март  2003.г.

-Невесиње ,август 2003, г.

-Кула, септембар2003. г.

-Бачка Топола, децембар 2003. г.

-Нови Бечеј, децембар 2003. г.

-Нови Сад, јануар 2004. г.

-Панчево, септембар 2004. г.

-Нови Сад, јануар 2005. г.

-Зрењанин, јуни 2005. г.

-Вршац, јуни 2005 . г.

-Невесиње, август 2005. г.

-Нови Сад, март 2006.г.

-Србобран, јуни 2007. г.

-Нови Сад, јануар 2008. г.

-Зрењанин, април 2008. г.

-Нови  Сад, април 2008. г.

-Невесиње, август 2008. г.

-Нови Сад, јануар ,2009. г.

– Нови Сад, септембар, 2009.г.

– Невесиње, август 2010. г.

– Београд, фебруар 2010. г.

– Клек, 2011. г.-

-Равни Тополовац , 2011. г.

-.Кикинда , 2012. г.

– Бачка Паланка, март  2017. г.

 

• Серија изложби Хероји Херцеговине – 2015. г. :
• -19. фебруар 2015. г. Вестибил Градске куће Суботица
• април 2015.г. Дом војске Панчево
• 15. – 19. јуна 2015. г. Галерија КЦ Нови Сад,
• јун– 3 јул,2015. г. Хол Галерије РТС-а Београд
• – 21. јула 2015. г. Галерија Невесиња
• јули – 14. август , 2015.г. Музеју градаТребиња, Требиње
• – 16. септембар , 2015.г. Дом културе Билећа
• – 27. септембар, 2015. г. СКЦ Гацко
• – 5. новембар, 2015.г. Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац
• – 15. новембар, Културни центар  Сечањ
• 29 .1.- 3.2. 2017. КЦ Источно Ново Сарајево
• 2.-15.3. 2017 ЈУ Петар Кочић, КЦ Мркоњић Град
• 4. – 10.5.2017 Бански двор, Бања Лука

 

-14. октобар – 3. новембар 2015, Комбанк Арт хол Галерија , Београд 

-12. – 19. фебруар  2016, Савремена галерија Суботица , Суботица

– 10. 07 – 10.08. 2016 . Градска галерија Невесиње

– новембар 2018. г. , КЦ НС , Запис на камену

– новембар 2018. г. Галерија Лаза Костић, Сомбор, Запис на камену

– децембар 2018 . г. , галерија Карловачке гимназије, Сремски Карловци, Запис на камену

– децембар 2018.г.- март 2019.г. , Народни музеј Шабац, Шабац, Запис на камену

– 25, 01.- 31.01. 2020. „22. СРЕМСКОКАРЛОВАЧКИ НОВОГОДИШЊИ ЛИКОВНИ САЛОН“

Добитник 1. награде   на 22. СРЕМСКОКАРЛОВАЧКОМ  НОВОГОДИШЊЕМ ЛИКОВНОМ САЛОНУ у категорији неговања традиционалних сликарских техника и награде „Изненађење салона за неговање традиционалних сликарских техника“.

Због слике“ Портрет  Алимпијада Пупин“ урађене у техници енкаустике на јарећој кожи установљена је нова категорија на поменутом  салону.

Учествује на домаћим и међународним колонијама.

Неке од колонија:

*2020. Ликовна колонија „Палић“,   Палић

*2019. „Свештеномученик Рафаило „ 2019, Дероње

*2012. „17 воденица“, Гаџин Хан, Ниш

*2012. „Својново 2012“, Параћин

*2012. „Злакушка јесен“,Злакуса,Терзића авлија

*2012. „Лика у срцу“,Удбина, Лика

*2011.”СВОЈНОВО 2011”, Параћин

*2010. “СВОЈНОВО 2010”, Параћин

*2008.„КИСЕЉАК„ Кисељак

*2007.‚‚КРЕШЕВО 2007‚‚ , Крешево

*2007.„КИСЕЉАК„, Кисељак

*2007.„ПИХАЧИ‚‚ Стубичке Топлице

*2005.„КИСЕЉАК„,Кисељак

*2003.„КОЛУТ„,Камариште

 

Осим пет првих  награда на изложбама аматера добитник је 2012. г.  награде „Јухорски прстен“, колоније Својново 2012. г и добитник две велемајстосрске дипломе за сликарство.

Слике са Међународне изложбе Св. Анастазија Сирмијумска  у Мондовију  (Св.Стошија) поклоњене су задужбини  Св.Стошије у Задру.

Један од организатора и учесник пројекта КРОЗ РАВНИЦУ У БОЈАМА, серије изложби слика по Војводини ,под покровитељством Покрајинског секретаријата за образовање и културу.

Пројекат  ХЕРОЈИ ХЕРЦЕГОВИНЕ, серије изложби слика на каменим плочама ,приказаних у Београду -Хол галерије РТС-а, Панчеву –Дом војске Србије , Новом Саду-КЦНС, Невесињу-Градска галерија, Требињу-Музеј Херцеговине Требиње, Билећи- ДВ Јевто Дедијер, Гацку –КСЦ, Народна библиотека Вук Караџић у Крагујевцу, Ком културе -Сечањ, посвећене обележавању 140-те годињице Невесињске пушке обухвата 21  портрет најзначајнијих личности тог времена . Пројекат је под покровитељством Министарства спољних послова Србије, Представништва Републике Српске у Србији, Покрајинског секретаријата за привреду, запошљавање и равноправност полова АП Војводне.

 

Е-маил: risticbiljana7691@gmail.com

www.risticbiljana.com

 

Неки од видео линкова са изложби:

https://www.youtube.com/watch?v=vLAMc1xOuBs

Likovna galerija RTS-a: Heroji hercegovine

https://www.youtube.com/watch?v=f4ZWe0Hj5Ag

https://www.youtube.com/watch?v=071YRLI_Lsk&list=PL5ZQEmMFGKdgVYe8vo31CQfOpSCitXnG3

https://www.youtube.com/watch?v=htaNFRE9GYE

https://www.youtube.com/watch?v=rhh3tOWyy2E

https://www.youtube.com/watch?v=jqPvKE7Ou5A

https://www.youtube.com/watch?v=ftn5Bt9SIRg&list=PL5ZQEmMFGKdgVYe8vo31CQfOpSCitXnG3&index=5

https://www.youtube.com/watch?v=vNe_Kr3v1iE&list=PL5ZQEmMFGKdgVYe8vo31CQfOpSCitXnG3&index=6

https://www.youtube.com/watch?v=s3qgyHhORuU&list=PL5ZQEmMFGKdgVYe8vo31CQfOpSCitXnG3&index=10

 

Колективне изложбе:

• X београдска мини арт сцена 2003
• XI београдска мини арт сцена 2004
• XIV београдска мини арт сцена 2007
• XVI београдска мини арт сцена 2009
• Јесењи ликовни салон Врбас 2007
• Уметност за мир у Европи И свету ,Мондови ,Италија,2007, изложбе у четири града
• VI Мeđунaроdнa изложba сликa” ЖЕНЕ СЛИКAРИ” 2008,Мaјdaнпeк
• VIII. DELVIDEKI   NAPOK    Будимпешта

*     VII Међународна изложба слика”Жене  сликари” 2009,Мајданпек

*      IX Зрењанински сусрет сликара 2009

*     6th  International  Biennial  Pastel  Exhibition- Nowy Sacz 2013, Пољска , изложбе у  четири града у Пољској

*     Уметност у минијатури 2013 – МајданАрт 2013, Мајданпек, Србија

*     VoVaArt 2013 – II Balaton salon, Мађарска

*     VoVaArt 2016 – V Balaton salon , Мађарска

*     XIV  Међународна изложба „ Жене сликари“ 2016

*     VII Међународна изложба “Уметност у минијатури МајданАрт 2016“

 

 

Неке од  критика:

“ …. За многе романтичаре и присталице уметности ради уметности,уметник треба да се одвоји од друства у кулу од слоноваче утолико пре што је светина по природи непријатаљски расположена према генију.Вини у свом делу Стело апострофира мисао бити сам и изврсити своју мисију.Али бити доследан према природи свога бица ослободјен утицаја нецег мозда најплеменитијег или моралног.
Биљана Ристић је бритка и путена ликовна индивидуалност која балансира између датости и жеље.Она разбија шематске асоцијације, суптилним  пастелним  наносима, кружеци око издвојеног детаља који је апострофирала кроз сопствену симболику кроз језгро приче или сведени уметнички акценат. Таква имагинарна и духовна релевантност је узвишеног посебног анестетичког дејства као нужност и као прва естетичка форма закона опште хармоније најнепосреднија и најпотпунија.

Ликовни критичар и сликар Зоран Гаши

 

“ У основи стваралачког  чина и поступка  Биљане  Ристић  у самом њеном  епицентру  је  страст. Страст  као стваралачки  чин  и страст као потентни  рађајући  принцип. А  именица  страст  долази од глагола страдати. Па, зато када кажемо да неко неког безстрасно воли, то значи да га воли без  спремности  да  страда  за њега.  Па чак кад се сетимо првих додира  у  еротској  страсти  ми  се  присетимо  премирања које личи страдању, али то страдање, та страст је дакле створење нечег новог. Зар у таквом страсном чину се нису заруменили, у апстракцијама, фалусоидни  предели  микро космоса  жене, а и целе васионе.  Зар се у таквој страсти  јабука  не  урања  у  вртлог  простора  у  спиралама  и  талог времена  поред  пирамида. И  зар том истом  страшћу, краљевац  као  какав  моћан  краљевић  не  разара  камен  и  у том  страдању  не васкрсава га у своје моћне и фасцинантне латице.”

књижевник Благоје Баковић

 

 

“  Биљана Ристић се већ дужи низ година бави сликарством и другим облицима ликовног и филмског стваралаштва. Она је искусан излагач – до сада је  приредила чак 27 самосталних изложби а веома често је наступала на групним поставкама код нас и у иностранству. Њено сликарство настаје на каменој подлози. Ради се о каменим плохама. Чврстоћа, обезбеђена рељефност и материјалност – скоро су одвукли Биљану Ристић ка сликању тема из прошлости. Јер, камен има исконско значење.Он је потврда, чак оваплоћење, седиментиране прошлости. А Биљана Ристић се, својим сликама, наставља на тај процес седиментирања. Њен бојени слој јесте покушај да се оствари још једна ововременска наслага, и због тога настоји да оживи аутентичне изгледе завичајног крша, огњишта, већ заборављених а сада већ традиционалних етнографских и етнолошких предмета и мотива… Херцеговина стара је, у овим  сликама, задњи слој каменог седимента. И ту као да је све дошло на своје место. Интуитивно, уметница се, на свој начин, наставила на природу. При томе она у камену структуру уплиће властито биће. И ту, поново, долази до чудесног споја божанске и људске творевине. Због тога ове слике, сасвим јасно и читко ликовно успостављене, ослоњене на линију и цртеж, на боју и колорит а при том сасвим персонално сензибилизиране – могу да нам пруже пуно задовољство. Јер, препознајемо тежњу уметника да нам представи своје реминисценције на искон завичаја, препознајемо чудесно ликовно задовољство оствареног спојем слике и те чудесне подлоге, препознајемо један необичан свет који нас натерује да се запитамо о могућностима људског стваралаштва,  и о уметности самој… Јер, како је то већ, поводом слика Биљане Ристић, приметио мој колега Владимир Валенчик, „у овим  радовима је симбиозом духа и камена – остварено једно мало чудо“…

Ликовни критичар Сава Степанов

 

Маслачци и слике на камену Биљане Ристић

После херцеговачког Невесиња, завичаја сликарке Биљане Ристић, где је и први пут излагала своје слике самостално 2002. године и бројних изложби у Новом Саду и другим војвођанским градовима присуствујемо самосталној презентацији њеног ликовног стваралаштва у Бачком Петровцу.

Ликовно стваралаштво Биљане Ристић карактеришу пејзажи, мртве природе и ликовне алегорије а њена честа ликовна техника осим уља и акрила на платну су и пастели. За изложбу у Петровцу изабрала је слике, које тематски спаја мотив маслачка и слике које је насликала на врло чврстом материјалу-камену.

Биљана Ристић на својим сликама открива  живот око нас. Тако треба схватити и циклус слика посвећеним отцветаним маслачцима. Она на својим сликама персонификује стабљике маслачка на крају процеса цветања и види их у „загрљају“, „љубави“, „сну“ или осети и види у њима понекад  мир а понекад разиграност на благом поветарцу. Маслачак се показао на сликама Биљане Ристић, као врло захвалан за ликовну интерпретацију.Отцветали маслачци са којима више нема ко да се игра имају своју необичност и своју драж, ако их погледамо и емоционално сагледамо у  њиховој суштини, попут сликарке Биљане Ристић.

Међу необичне слике Биљане Ристић спадају и њени ликовни искази на камену.Природна тврдоћа и чврстина камена добија свој контрапукт управо захваљујући тананости и нежности сликаркине интервенције бојама у виду цвета, дуње или духовности манастира. Захваљујући овој симбиози духа и камена , камен оживљава, што јесте у суштини једно мало чудо.

Сусрет са приказаним сегментом ликовног стваралаштва Биљане Ристић оплемењава и хуманизује наш савремени живот а уметност управо томе и служи.

Владимир Валенћик

Ликовни критичар

 

“ Увек сам се питао како је могуће да наизглед “мртве” ствари које нас окружују у нашем животу поседују толико животних енергија,толико безимених неиспричаних прича.Толико топлине и скоро магичну моћ да те оплемене да пробуде и оживе осећања којих нисмо свесни –записе наших предака. Колика је снага огњишта или старе петролејке када се успешно носи са неонским осветлењем, компјутерима, проналасцима 21.века, са новим  “изумима “ савремених  ликовних тековина?Можда ће компјутер имати ту снагу у 25. веку  али за сада та стара дама  увек ће наћи место у неком кутку и у најсавременијем ентеријеру, као на слици Биљане Ристић.Посматрајући пастеле које нам представља Биљана,  у први мах  избором мотива открива нам њено порекло, њене корене родне јој Херцеговине.

Неоптерећена академском анализом композиције, градњом слике Биљана нам се “разголићује” и показује онаквом каква јесте. Метафизичност  херцеговачког поднебља  провлачи се кроз сваку слику невидљивом нити , која није насликана , она се једноставно осећа.Служећи се реалистичким приступом Биљана нас увлачи у свој свет у своју интиму ,у  свој колорит.Тахником пастела успева да материјализује структуру предмета али оно што је по мени много значајније успева да створи атмосферу, тај невидљиви титрај метафизике.

Бавећи се сличном тематиком, из искуства знам да ће духовност  надвладати  материјално.

Биљана нам је показала да влада техником пастела , зна да гледа и посматра .Колорит је чист и јасан. Композиција слика је чврста и стабилна  са повременим назнакама немирања са класичном поставком композиције што нам открива да је свесна свог постигнутог максимума у овим сликама али   да је свесна и свог немира у дубини душе која тражи нове путеве, нове изазове и нова питања!

Једног дана поставиће питање где је граница хоризонта било над војвођанском равницом или кршевитом Херцеговином.

Где окачити фењер својих предака?

Ликовни критичар и вајар    Тибор Нађ

 

 

“Свугде се може сликати, али – то је

труизам, завичај је сликару најповољнији амбијент.”

(Оскар Давичо о сликама Милана Коњовића)

Биљана Ристић је страсни самоникли сликар херцеговачког поднебља. Њене слике  на изложби у Клеку гледао сам као Месоније у слику “Минстерски мир” Терборха на  продајној изложби збирке “Демидов – Донато”, у Паризу, 1868. године. Код сваке сам морао застати да срце и око задовољим. Из сваке би нешто засјало, у свакој било нечег размишљању подстицајног, све су биле пуне значењске опализације. Те осликане камене плоче заокупљивале су ми чула бојом, звуком и мирисом. Различита синестезија  изазивала је знатижељни надражај и запошљавала моје медитације. Ниједно ми чуло на тој изложби није било незапослено!

Биљани Ристић, од завичајне љубави и талента  узвршној  и  уздушастој, мисао непрекидно  и заносно  блуди  над  херцеговачком,  духу  заветарном  и  кршевитом  занебљу. Древни камен и камене греде таласају њену машту и њене унезверене и радозналеочи уметничке.

Тамо где “вук вије да дружину свије” њено је породично гнездо давно свито, њено је заштитно поткриље. Када год осети духовну тескобу, она се, самоодбрамбеним рефлексом, из Новог Сада пренесе родном, жарковитом и смирајном Невеси њу, свом духовном прибежишту и ликовном инспиративном стваралачком врелу, да бол одагна, да тугу распрши. Тамо је срце хоће!

Чврстим спонама у Биљани Ристић су скопчана два простора: панонски, са плодним черноземом, и – —  херцеговачки, борбом за самоодржање насумореним. Овај други је њеном чежњом и носталгијом обујмљен, мами јој уздахе и јечање срца.Оба живе изван закона пролазности!

Док нам форма ових слика пажњу држи, у ретенцијама нам се успоставља етичка и религиозна снага чврстих горштака у борби против конвертита и грамжљивих ломиврата који су хтели да им ускрате право на четири вредности слободе ( по мерилима старих Грка ): живљења, мишљења, говора и поступања.

Слике Биљане Ристић су уметнички савршено саздане. Оне су продукт њеног изрази тог ликовног талента, потребе стваралачког бића и олујних емоција и рефлексија.Њене боје асоцирају одјеке сиромаштвом сјактавог и несновитог простора, лишеног, на слика ма, сунца и хлада.

Ауторкином  жељивом и кртичавом уму и уждитом и светлом духу највише одго вара значењски израз тропа. Одабрани симболи и мотиви у ликовној идиосинкразији рефлекси вних тонова асоцирају и неке друге, шире представне слике. Они додирују и загонетна варничења и апокалипсу звезданог, космичког простора.

У овом оригиналном (не еклектичком) семиотичком скупу и одбиру знакова за дочаравање завичаја изражени су: камен и куће плочарице сламних кровова (у којима се налазе огњишта, вериге и черјен сводови ), појате и покоја воћка, чабар и ступа, палисади и мостови, богомоље и чираци, јабука и хлеб, бурила и намрешкан и задумљен сељак…

Битности живота Херцеговине, која “ све насели а себе не исели ”, Биљана Ристић воли и чува, сликама овековечује и тај драгоцени упрт у милотним упртачама у будућност носи.

Проф. др Спасоје Граховац

 

 

 

Страст и магија – парадигма поетике постојања

Изложба слика Биљане Ристић, које због особености пластичког концепта имају значење тематског циклуса једноставног назива Страст и магија, представља у пуном смислу слободну вољу уметнице независне према конвенцијама фаворизованих и доминантних актуелних  поетских оријентација. Опус ове сликарке бележи разуђеност тематског интересовања, као израза стваралачке радозналости, па отуда и не чуди одлучност програмског искорака у пластички свет субјективног доживљаја природе и бића слике, који су искључиво у функцији уметности интерпретираних мимо дејства визуелне представе реалних чињеница топонимског значења. Биљана, рекли бисмо, по сопственом избору и сагласно свом ликовном снзибилитету узима оно најбоље из хронологије уметничке праксе, подразумевајући у тој чињеници пре свега чисту ликовност лишену сувишне и претенциозне наративности.

Маслачак, као основа Биљаниног иконографског садржаја, једна је од најраспрострањенијих биљки која се, иако нежне и крхке грађе, опире суровим климатским условима преживљавања. Својим изгледом, због свог жутог цвета, потсећа на мало сунце у зеленој трави чије нежне латице симболизују сунчеве зраке. Његове беле прозрачне семенке, као мале падобране, и најмањи покрет ваздуха лако разноси омогућавајући му преживљавање на великим просторима. Мада неки ову биљку сматрају за коров она је лековита и представља ризницу витамина и минерала. Чињеница је и да је Маслачак  у веровању и култури многих народа означавао  симбол радости, истрајности, љубави и светлости у најдубљем значењу.

Пластичка структура ових слика у чијем идејном оквиру се одвија тематска организација има своје порекло у реалистичком поимању интерпретације природних форми. Међутим, њена демонстрација формуле поетског реализма у свом естетском концепту чисте ликовности не искључује апстракцију у коначној верзији пластичке и пиктуралне целине слике. Штавише, у њеном програмско-поетском обрасцу визуелизације тематског сдражаја у којем је маслачак постао основни и једини носилац сликарске приче, дошло је до хармонизованог прожимања две, за ликовну уметност важне парадигме – реализма и апстракције. Реализма у маштовитој диспозицији  и дефинисању различитости облика маслачка и апстракције у креацији недефинисаног пиктуралног амбијента фаворизованог првог плана приказане биљне форме.

Притом, маштовито вариране форме маслачка и материјална организација устрепталих и нежних пахуљастих латица, ситуираних у надреални простор слике апстрактне колористичке наративности, заправо представљају сами себе и говоре о себи својим немуштим, али свима разумљивим језиком емотивног уметничког дејства. Иако не без симболике, која овде није наметнута, већ је само условна и спонтана, јер испољава истинитост личних осећања уметнице Биљане Ристић, отварајући истовремено посредством уметничког дела  сликарску причу о лепоти и великој тајни живота. У идејни контекст тог ликовног садржаја уткани су поред афирмације узвишености уметничког дела, чистота и свежина осећања за лепоту природе и радости човековог постојања у њој.

У Биљаниној интерпретацији овог ликовниог сдржаја као самосвојног подручја слике у медијском изразу уља на платну рамови нису ни потребни. Свака слика поседује разговетан језик јасне ликовне лексике и може да егзистира самостално као естетска јединица, или у организационој целини диптиха, или полиптиха творећи проширени визуелни и значењски контекст. У алузивности њиховог идејног фона дефинисаног бојом и обликом, озраченом тајанственом светлошћу проистеклом из вредности боје, верификован је и карактер њеног особеног ликовног рукописа. Јер, у том празновању колорита и форме дубоко су уткани сневања, дубока узнемирења и недоречена жудња за свеколиким ослобођењем сопствених емоција. Овакву драму живота, али истовремено и поезију животне радости, у метафоричком значењу сликарске транспозиције имају смелости да приказују само они уметници, попут Биљане Ристић, који гаје искрено поштовање за свет у којем живе и у који верују.

Ликовни критичар    Миле Игњатовић

 

 

 

НАД КАМЕНИМ ЦВЈЕТОВИМА БИЉАНЕ РИСТИЋ

 

Антун Бранко Шимић је својевремено за каменити херцеговачки бријег рекао да је то “плава скамењена вјечност”.Но та петрифицирана, скамењена вјечност зна да се отвори, да проговори кроз боје, кроз уље акрил као што је то случај са сликама Биљане Ристић.

Вратила се Биљана из равничарске Војводине у Херцеговину , из које, истини за вољу није никад емотивно ни одлазила, вратила се том усијаном херцеговачком камену.И никакво чудо када знамо да је сваки тај камен светачко станиште, да су на том камену и у том камену обитавали светитељи попут св. Саве и св.Василија Острошкоги да је на сваком том камену отиснут светачки благослов и завјетни аманет-Не напуштајте ме!И не напуштамо га.Одлазимо ми из Херцеговине, али јој се увијек враћамо, као што то ради и Биљана, да бисмо, нахрањени носталгијом, удахнули живот и мртвој и живој природи, да бисмо оживјели нешто што вјековима прича својим немуштим  нијемим језиком.

Биљана Ристић је разумјела тај језик.Разумјела је језик краљеваца и маслачака,

jезик торбе припртаче и штапа, старинске лампе и фењера, стапа и бурила, али у посљедње вријеме је успоставила веома жив говор с каменом, оштрим и врелим херцеговачким каменом на коме смо и ми као дјеца остављали своје потписе и стидљиве поруке неком дјечаку или дјевојчици на његовом лишају.

Пред нама су камене плоче из Вележи, Црвња, Билеће,Чобанова поља, одакле све не ? које проговарају језиком љепоте, разиграношћу боја, топлином коју тај камен вијековима акумулира  и који сада еманира према нама, који нас грије.Ако је народни пјесник имао смјелости да каже да је “студени камен проплакао” , онда је Биљана Ристић тај плач претворила у пјесму, његову вјековну сјету у радост, његову хладноћу у зажару боја.И шта је природније него да на том камену остану утиснута торба коју је чобанин на њ пометнуо док је из ње јео своју ужину, да се на њему нађе одсликан мост од тог истог камена сазидан,да се на њ пренесе Острог у чијем камену почива Острошки Светитељ, да кроз тај камен и преко тог камена узврати љубав својој Херцеговини која ју је толико и тако надарила.

Хвала Биљани на овој руковети камених цвјетова које нам подари.

 

мр Момчило Голијанин, књижевник, критичар